dakashime nemuritai - drži me u snu

Da mozda ovde niko nikada i nije slusao Malice Mizer ali definitivno mnogi mogu uporediti svoje detinjstvo sa nikada odsanjanim snovima o Japanu. Naravno, u okruzenju ranih 90-tih nije bilo lako izdvojiti Japan iz nase sumorne sredine. Opet secam se koliko je za sve u mom skromnom okruzenju značio trenutak kada je kod mene sleteo jedan stari 8-bit NintendoEntertaimentSystem sa jednom jedinom igricom. To je bi SuperMarioBros. Samu konzolu su mi kupli u Velikoj Plani u butiku sa nekim sabanskim stvarima. Covek je jednostavno potegao taj nintendo ispod nekih farmerki i pokusao da nam ga uvali bez ispravljaca i bez antenskog kabla. Iako ubedjeni u problematičnu pozadinu i sa crnim slutnjama moji roditelji nisu odoleli kuknjavi zabezeknutog klinca vec navucenog na Elevator Action i Double Dragon. Kupili smo ga za dva Ive Andrica (izvini Ivo) i doneli ga u moju sobicu. Secam se da su svi moji rodjaci, svi ljudi oko mene jednostavno odlepili, visili kod mene na gajbi i beskrajno pokusavali da predju II nivo. Nisam mogao da verujem u to. Likovi koji su igrali igrice na automatima, su kao i ja, bili veoma zeljni "prenosenja" te atmosfere u topli dom. Super Mario je uspeo u kultutri tamo gde je citava nasa "kultura" omanula. Ljudi su se zainteresovali za nesto. Nazaalost to je trajalo samo godinu dana do onog famoznog vremena kada su svi postali iskusni i prepametni. Sta da se radi. Ja i dalje ne mogu da nadjem način da uporedim SuperMaria sa StreetFigtherom ali sam sigurno navucen na Japan oduvek i zauvcek.

Simpaticni pirat

Nije nemoguce, ali ni sasvim novo otkriti da je igrica iz praistorije zapravo tu pred vama. Nacin na koji ste to otkrili, medjutim, slozen je toliko da bi nam bio potreban alat za mapiranje uma koji radi na stopericu. World Heroes 2 je galerija likova koji su pokusali, jednom u istoriji, da izadju iz okvira Ryu-ko-san-a i drugara. Mislim da su kod mene, te 1994 i uspeli bar za trenutak. Ukoliko ste gajili odvratonost prema Mortal Combat-u i filmovanim sekvencama tadasnjih CD izdanja mislim da ste poput mene zauvek zarobljeni u svetu koji zivi za raznovrsnost i to manijakalnu. Gde jos ima da je tamo neki c.kidd Pirat najjaci lik u igrici. Eto, seticu se lakog zanosa koji sam delio samo sa svojim omiljenim cebetom. To bojno polje moze se lako obeleziti kao teritorija mungosa koji je pobio najvise zmija. Naravno posle poraza zmija mungosi se lako namnoze i pojedu sami sebe. To se i desilo sa zanrom koji danas predsrtavljaju Tekken 6 i Soul Calibur IV. Znam da je neprebaciva cinjenica da se SF IV pojavio toliko jako i oduvao konkurenciju, a i mene. Medjutim pirat je u medjuvremenu postao manje simpatican, a lokalni automati postali su nesto mnogo sumornije. Mislim da ce Rufus i C.Viper morati da se potrude da postanu simpaticni sada u poplavi i preplavljenim ulicama grada. Bar mi niko nece krasti zetone na silu. Simpaticni pirat pokidao je sve.

namerno necu...

da silazim u odaje podzemne, listam stare brojeve SK trazeci delic po delic korisne informacije, fragment secanja ili osecanja nostalgicnosti koje na tim stranicama pociva...Da posle toga brojevi su se nizali, ja sam promenio mesto, moze se reci da sam poput Rimbaud-a dosao u Pariz u kome sam naravno uvek iznova i iznova bivao osudjen da budem seljak...To nisam umeo da opisem ili docaram sebi, ali sam se davio i ronio i ponovo davio u tonama i tonama zetona, malih metalnih sismisa. Tako dragih i toplih...Zaboravih neprelaznog Rastana...Pobegoh od kuce od C64...ka arkadnim aparatima, dalje, dalje od tekstova SK. Prvo je bio Shinobi...lagan isuvise...a zatim pravo otkrovenje Aero Blasters! Nikad tezi 4. nivo neke igre...Kakav svet, kako me je lako pridobio za sebe...Robot strepnje pred svaku partiju docaravao je atmesforu neispunjenosti svih mogucih ostalih obaveza...Inherentna je lenjost u svakoj zavisnosti pa i kod Aero Blasters-a.Dan i noc provodio sam na tom tavanu pakla!...i kakve sam samo Iluminacije doziveo, ja divalj potpuno, C64 iz svake pore proviruje, dosao sam da pokorim svet dzinosvskih Robota zore. Naravno, u pitanju je bio fenomen mnogo manje emotivan. Ryu je jos jednom pokazao svoj mocni hadouken, ali je Blanka oduvek znala da zavuce odozdole! Tako i mnogo puta na tom mestu...Moj beg od stvarnosti nije bio potpun. Povratak kuci bio je neminovan. Tamo divljinu sam negovao. Igrao sam Archon, mastao o Street Fighteru za C64 drugacijem, mozda. Ipak C64 je podedio kod mene...Shinobi i Aero blasters i Blact Tiger polako su se povukli dok moja paznja polako popusta pod naletima talasa iz sasvim drugog neslucenog pravca. Pravca sthraha i strepnje. Pre svega nemogucnosti.

C64 nikada ne moze biti prevazidjen. To je dobro planirana izjava.

Sve manje i manje tekstova, Neron je zapalio svoju kopiju Giana Sisters-a i polako su poceli da nadiru varvari koji ce uskoro poceti da svoja remek dela stvaraju. Istinu nisam znao. To je svest o vremenu, o, bio sam Marko Aurelije u naruciju Kleopatre, debele kobre zaborava i izolacije. Bitka kod Filipa odigrana je vec odavno bila, ja sam samo pobegao primajuci odjeke sa ogromnim zakasnjenjem. Tada 1992. 1993. A500 je vec uveliko postojala, leminzi su ginuli u velikim kolicinama, a Psygnosis polako pripremao svoju sovu za dostizanje neslucenih visina. Ono sto sam mogao da primetim tada bilo je ovo...Zasto ja ne mogu da igram F-16 combat pilot na C64, zasto izgleda zguzvano, zasto nema svih opcija koje u SI napisase? Istina je bila sledeca: opcije su bile tu ali je grafika bila toliko ocajna da ih nisam ni primetio! Bio sam primoran na dalje obrazovanje! Ostale stvari ne mogu ni da pomenem.

...

Haos, jednom upoznat nikada vise ne moze pruziti jednostavno misljenje o bilo cemu. Sva slozenost desavanja na sceni ukazala mi se, tada, nejasno. Prvi put, medjutim, osetio sam do tada nepoznatu zedj. Znanje, zelja za razumevanjem. Sve u zametku.

Pocetak 1993 bio je obelezen i jednom opstom, vec naznacenom teznjom. Tada je izasao 100 broj Sveta kompjutera u kome se nalazio opis Alien Breed special edition '93. Takav opis doneo je mnogo svezine u moj sve vise i vise ogranicavajuci svet C64. Bes je izrodio iskrenu surovost prema igrama do tada voljenim. Street fighter 2 na c64 jednostavno poklanjati...free of charge...no cost at all...Ipak igranje se nastavilo, paganski obicaji tesko se gase, a monumenti njihovi ostavljaju osvetljeni trag. Kako ce jedan divljak, umesnih prstiju i teske naravi da se prilagodi svim tim vodenim promenama? Naslov govori dovoljno...Vejnemejnen ostaje starac iako najlepse peva u celoj Finskoj istoriji. Ostajes zapamcen, zaamrznut u prvom budjenju naklonosti! Alien Breed je dakle, negativna prekretnica ka estetskom dozivljaju igrica u tom trenutku za mene. Okrecem se novostima sporo, Ken i Chun-Li vuku me, Hadouken ne da prolaznosti da postoji. Ipak, svaki novi broj Sveta Kompjutera od tog vrhunca opada nadalje. Sve do pojave Street Fighter Alpha: Warrior's Dreams! Nistavilo raste, automati polako nestaju, a pojavljuje se jedan fenomen koji cu nazvati !
Stvarati saznanjem opstaje samo u vremenima koja se smatraju narocito teskim. Obelezena zedj za novim znanjem odigrala je znacajnu ulogu kod Malarmea, ali uvek ta zelja za ostajenjem izvan...svakodnevni otrov...Nesto sto se ne moze odrzati dugo...

...

Tada se najzad polje opsesija premesta u okrilje doma. Istina, ceznja ostaje. Uporedjivanje postaje praksa. Ne treba ni spominjati da citava kucna koncepcija gubi trku sa onim sto sam ostavljao isuvise cesto. Zbog para. Lako su se, u to vreme kao i uvek, gubile. Lepota, medjutim, ne bi trebalo da ima cenu. Nije je ni imala, samo sam tada bio nemoguc. Zelja se produbljuje olako kada sam pronaso i Green Beret za C64. Nikako se ne moze preci taj jaz, zjapeca praznina pre svega graficka. To me je zatim pratilo i kroz Double Dragon i Elevator Action. Osvezenje je doslo sa Cabal-om. Prelep je na C64. Lepsi nego na arkadnom aparatu, a i igriviji. To se moze uporediti sa otkricem Poenkarea i njegove slozenosti tek naslucene 1890-tih u mladom Paul Valery-ju. Koliko samo jedan estetski um mora da ima mogucnosti za nesluceno. Otkrivanje novog i oduvek teznja ka jednoj arhitekturi mora se nesvesno vec nositi, a posle ostaje samo uoblicenje. Sledeca iskustva gomilaju paznju na kucno kraljevstvo i to traje, sa manjim izletima van poznatih galaksija, sve do 1992. godine. Nejasna teznja za odlaskom je, ipak, i kroz taj period bila tu, u zasedi cula. Svaka prilika je brutalno koriscena, posebno je to bila ona za Final Fight koji sam vec nebrojeno puta upoznavao kod kuce. Tada mi je neko rekao da je Final Fight jedna od najznacajnijih igara, neko mnogo stariji. Sada sav zadrhtim pri pomisli o toj ulozi, istorijskoj prekretnici. Da, doziveo sam to poput otvorenog neba. Poput svesti o ulozi Sokrata. To je bio prvi osvit svesti. Znanje o polozaju odredjenih dela u vremenu. Pravo mesto u istoriji.

Kako je Street Fighter 2 promenio moj zivot i jos uvek ga menja

Nije proslo isuvise godina od pojave Street Fighter-a 2 u nasim lokalnim klubovima sa arkadnim aparatima. Nije, medjutim, tesko zakljuciti da se sve od tada promenilo. Mozda najzad i postane jasna sva uticajnost ove pojave na jedan od svetova u kojima je rastao i dalje raste i ugradjuje sebe u tamu. Svakim danom koji prodje od tada, vracanje je samo sladje; poput Crnjanskog koji se stalno u Hyperboreju vraca, kako rat odmice sve vise. Opisivati prilike ili okolnosti koje su dovele do takvog ugradjivanja predstavlja pre nagon, odvojen od zelje za pisanjem i idejom nego teznju ka celini stvari. Naravno tu je i nesumnjiva opsta popularnost SF 2 u velikom obimu koji me je poput obruca stezao govoreci da nesto tako blisko ume da bude i odvojeno sasvim. Onda tu dolazi, sasvim pridruzeno, pitanje o umecu. Vestini komandovanja. Nemogucnosti pobede, u prvo vreme, u svakom od slucajeva. Kasnije pobede dolaze iz Spanije, uglavnom. Pre svega mora se obratiti paznja na ono sto je pojavi ove umetnosti prethodilo, i nejasno je najavilo.

Postojao je covek po imenu Ryu. A i Ken. Nisu mogli biti potpuno upoznati s' obzirom da se ne umeju izrazavati u ovom svetu. Jednostavno oni nisu objektivni. To me je i privuklo u prvo vreme. Pre toga, lutanje, od aparata do masine i nazad, preko Green Beret-a, Elevator action-a i Rastan-a pa do Cabal-a, Double Dragon-a i Super Mario Bros.-a. Ne, nisam bio tako uspesan u ovim vestinama. Mozda premalo svestan njihove potencijalne uloge, otkrivale su mi se sebicno i oskudno. Nepoznati svet ukazivao je na sebe. Ja sam bio samo igrac, onaj koje ne ume da gradi jos uvek. Bolje reci ugradjuje. Istina, svaka lepota lako nalazi put do decije duse, boji shvatanja uzivanjem, a sposobnosti se lagano gomilaju. Posebno isticanje istih oduvek je pozeljno tokom stvaranje jednog novog sveta. Neverovatan je put koji, jednom predjen, vise ne moze biti olako dozivljen kao takav. Promena se oduvek iznosi sama od sebe nastala. Sada kad pogledam na to deluje mi kao da sam nekada bio Sebastijan u snu, Georg Trakl nemogucih vizija. Sve je zaista bilo obojeno. Najcesce u roze, sto je bila boja novcanice od 50.000 koliko je kostao jedan zeton. Parce metala koje nije hladno! Tada sam prvi put doziveo ono sto ce se kasnije ugraditi u mene tako duboko da se silno svom kraljevstvu vraca sve snaznije i snaznije. Paul Valery je imao Wagnera, dok ja imam Paul Valery-a ali i jednu japansku razglednicu na kojoj pise samo jasno Capcom.

Prvo je bio Green Beret. Iskustvo nemoci vezano za to. Nijednom cak, ni prvi nivo! Double Dragon mi je olako ispraznio novcanik, jedini put da sam nastavljao igru. Do samog kraja, zeleni dzin crni dzin svi su me ubijali a ja sam se vracao i vracao i kaznjavao ih za to. Upornost nikada nije ovladala tako. Ipak svako zapocinjanje, temelji koji se postavljaju, donosi potrebu za upornoscu. Nad mrtvima se ne moze vecno plakati. Potom ulazi na majusna vrata jedan vodoinstalater, Italijan. On me je naucio kako se cigle verovanja povezuju. Da, prvo verovanje prvo umece na delu! Sa njim i postovanje, znakovi prizeljkivani, nazalost, nesvesno. Pecurka od koje sam zaista porastao. Najzad otkrice jedne ljubavi u osnovi kontrolisanja pokreta tog vodoinstalatera, vestina kojoj nikako ne moze da se udje u trag. Obrnuta igrica. Tu je bio i Elevator Action doprinoseci povecanju svesti koja, nastala jednom, prosiruje se samo. Tada su me prvi put i gledali. Ovi okolo. Klinci poput mene. Ja sam prolazio kroz te liftove naburen prilicno, nikad zadovoljan. To je oduvek ostala moja crta. Bio sam dobar. Nedovoljno. Rastan me je vratio u vreme prvo. Nikada nisam skoro ni prvi nivo presao. Gledao sam druge kako to rade. Druge koji su sad puni zaborava i neznanja. Ja se secam svakog, ma i najsitnijeg detalja. Otprilike u to vreme, 1989. godine poceo sam da sanjarim, onako kako me je Super Mario ucio, ali je moja koza jos uvek bila bela i mekana. Zubi mlecni. To je bilo i vreme prvog svesnog straha. Ostati bez igre! To se nikako nije dalo razumeti, rastumaciti mojoj okolini a kamoli resiti nekako! Potom je sasvim iznenada jedna kanadska kompjuterska radionica otvorila svoja vrata, i iza njih cudesni svet. Magicni broj 64. Jos i sa disk jedinicom! Tek tada puno znacenje dobija jedan stil zivota, koji nicim vodjen moze samo da se menja i izvija kao zmija razumevanja. Sve je bilo nesvesno, osim straha. Ostati bez igre!

Otkrio sam jednu tajnu

A to je da sve sto trenutno stoji na Maxtoru od 80 gb ne vredi ni za krivi kurac...Osim mama naravno...Jednom davno namislio sam da izvedem jedan obred, a to je ritualno miropomazanje uz totalni format diskova mnogih i spaljivanje DVD -ova izvora zaraze kuzne. GYO. Najzad nadjena formula nemoguce je iskoristiti. Zaista sam potonuo u moru besa i gneva koji dolazi od crvenila ispod.

Da verujem da cu izbrisati sve fajlove...Iskrenost radja surovost, a nemoc radja bes. Trenutak posle koga nista nije na svome mestu. Zelja za stvaranjem, naravno preostaje, ali i ona za pretvaranje u jednog nemoguceg hrcka. Da li se u knjigama, na hartiji mogu naci? Nikakvim motivom vodjen osim zeljom za organizovanim zivotom i sistemom znanja. Nije moguce ipak tako ziveti!